Професор
Питер Друкер је можда највећи, вероватно најпознатији, а свакако
најстарији живи теоретичар управљања предузећима. Да не буде забуне,
управљање је оно што и ми одскора зовемо „менаџмент”. Тешко је рећи да
ли овај помодни и рогобатни неологизам доприноси прецизности језика,
али по свему судећи успешно засењује неуке, па ћемо га користити у овом
тексту.
Поводом деведесет петог рођендана, професор Питер Друкер
је дао интервју британском „Фајненшел тајмсу”. Том приликом је стари
професор коментарисао тзв. МБА програме – менаџмент курсеве који су
последњих година постали изузетно популаран облик постдипломског
школовања. Из САД се тренд отварања менаџмент школа великом брзином
пренео и на остатак света. Од младих и амбициозних људи се све чешће
очекује да у своју академску биографију уврсте и један такав курс.
Део
те помодне „менаџментоманије” стигао је и до нас. Факултети за
менаџмент и одсеци за менаџмент у оквиру „старих” факултета ничу као
печурке после кише. Ова дисциплина се са постдипломских курсева
спустила на ниво редовних студија. Како то код нас бива, рекло би се да
смо испредњачили.
Но, вратимо се професору Друкеру и његовом
интервјуу. Између осталог, професор сматра да је подучавање двадесет
трогодишњака менаџменту чисто губљење времена. Цитирајмо професора
дословно: „Можете их (студенте) учити струци – рачуноводству или нечему
другом – али их не можете учити менаџменту.” Нота бене – професор
говори о постдипломцима – можемо само наслутити шта би могао мислити о
подучавању тинејџера менаџменту.
Овај став професора Друкера
кореспондира са мојим радним искуством од неких 27 година у земљи и
иностранству. За то време једва да сам срео десетак људи великог
менаџмент потенцијала. Мислим, наравно, на потенцијал за управљање
великим и сложеним предузећима, пардон, компанијама. (Упознао сам нешто
већи, али и даље скроман број талената за управљање мањим целинама.)
Истовремено, сретао сам изванредно интелигентне и образоване инжењере,
правнике, економисте, математичаре, стручњаке за рачунаре, људе који су
наставили да се развијају у својој струци. Једино је правих менаџера
било веома мало.
У чему може бити проблем?
Југославија
у социјализму није превише марила за менаџере. Србија у социјализму
некако још мање. У неким периодима се држава и директно борила против
менаџера. Па ипак, смело тврдим да онима који су имали дара ни
социјализам није превише сметао да свој потенцијал искажу. Проблем је
што су и они без дара постајали директори, скривајући се лако иза
самоуправних и колективних одлука, а често и иза партије. Неке ствари
се код нас никако не мењају, али је ово нека друга тема.
Рад у
иностранству и искуство са „западним” фирмама уверили су ме да је и
тамо правих менаџера мало и да се проблем не може свести само на систем
и идеологију. Таленти су ретки, па и то може бити разлог због којег су
врхунски менаџери неукусно добро плаћени.
Верујем да се прави
менаџер рађа и да се тешко може „направити” у образовним установама.
Процес „прављења” менаџера почиње у компанији, где се прво савладава
струка. Тек по овладавању струком, потенцијални таленат „подиже главу
изнад воде” и почиње да разумева амбијент и уочава проблеме и решења
која се односе на област управљања. Управо способност да се „подигне
глава изнад воде” и плива у окружењу које не чине само проблеми струке
и идентификује талентоване. (Успут, нису најбољи стручњаци истовремено
и најталентованији за менаџмент места.)
Процес управљања, а
поготово одлучивања, није егзактна наука. Одлуке се не доносе само на
бази познатих елемента који би указивали на само једно решење и један
правац одлуке. Када је све кристално јасно, то и није менаџмент одлука.
Фундаменталне и тешке, дакле праве менаџмент одлике, доносе се
на бази недовољних и/или контрадикторних информација и носе висок
степен ризика. Дар, добра интуиција која се базира на промишљеном
искуству и храброст да се преузме ризик, јесте „оно” што чини менаџера,
али то није све. Менаџер мора имати таленат за организацију, добро
познавање психологије и добру процену могућности сарадника, као и дар
да сараднике мотивише. Нема академске институције на којој се ово може
научити.
У времену у којем образовање није било етаблирано као
глобални бизнис, постојао је здрав однос према образовању менаџера. Тај
приступ је и сада присутан код врхунских менаџмент школа. У том
концепту, велике компаније идентификују даровите, менаџерски
оријентисане појединце и шаљу их на интензивну вишенедељну обуку на
неки од елитних светских универзитета. Компанија подноси велику
финансијску жртву јер школовање много кошта (више десетина хиљада
долара), а важан кадар је за то време ван процеса рада, што такође
много кошта. Жртва се најчешће исплати, јер таква обука помаже
даровитима да систематизују своје знање, да га прошире и унапреде новим
техникама и информацијама. Ту је право место менаџмент школи и том се
концепту нема шта замерити. Битно је уочити да процес креће тако што
компанија идентификује таленат, а не таленат сам себе.
С друге
стране, концепт факултета за менаџмент, поготово код нас, помало је
збуњујући. Кренимо с краја, од титуле коју студент добија када
дипломира. Титула „дипломирани менаџер” је исто толико гротескна колико
и оглас за директора-приправника. Некако не иде, да се дипломирани
менаџер нпр. „интернационалног менаџмента” чак (не карикирам, јер
титула постоји), шаље по тривијално национални бурек.
Наставни
програми, бар они које сам видео, понајвише се базирају на ономе што се
традиционално студира на Економском факултету, с тим да је ораница још
шира и плића. Вероватна логика је да се ништа не мора добро познавати,
већ онако, помало, отприлике, офрље, јер је у овом концепту, менаџер
заправо „мајстор општег”.
Американци имају духовиту пошалицу
која почива на томе што се иста реч користити за шефа и поглавицу.
Дакле, свуда само поглавице (шефови), нигде Индијанаца (радника). Тако
и Србији остаје да се пита – где ће и шта ће са толико менаџера, јер ће
и многи власници диплома са традиционалних факултета претендовати на
менаџерске позиције. Ризикујемо да останемо без Индијанаца, или да
поглавице заподену љути рат.
Све ово не значи да се на
менаџмент факултетима не може ништа научити, нити да се ту ради само о
локалном феномену. Шта се и колико може научити зависиће од квалитета
програма, студената и предавача, о чему не могу да судим. Проблем је
што се кроз назив и маркетинг поменутих факултета и курсева код
студената ствара лажна слика будућности, креирају нереална очекивања и
што у том лудилу, да се послужим Шекспиром, има превише метода. Тај
,,метод” и јесте основни извор моје бриге.
Небојша Катић
Финансијски консултант
који живи и ради у Лондону |
